EKSPONAT C

  Pro čitao sam juče izuzetno zanimljiv tekst na internet stranama Nju Jork Tajmsa o energetskoj tran ziciji Urugvaja. Ako ukucate u vaš pretraživač “Uruguay renewable energy” možete naći još dosta tekstova na ovu temu.   Ukratko, pre dvadesetak godina Urugvaj je proizvodio oko polovinu svoje električne energije iz hidrocentrala a drugu polovinu iz termoelektrana na mazut. Uvoz energenata koštao je ovu južnoameričku zemlju oko 3 milijarde dolara godišnje. Tokom mandata progresivnog predsednika Hozea Muhike, započet je energetski preobražaj koji je skoro sasvim elimisao fosilna goriva iz elektro-energetskog sistema. Trenutno, Urugvaj dobija oko 98% svoje električne energije iz sunca, vetra i vode. Prema procenama, nije utrošena niti jedna tona uglja ove godine u proizvodnji električne energije. Urugvaj nema nuklerne elektrane. Urugvaj je relevantan primer za Srbiju zato što smo slični po nekim ekonomskim i demografskim resursima. Prema statistikama Svetske Banke Urugvaj je na 85.

  Pokret „Ne Davimo Beograd“ (NDB) održao je interni konsultativni razgovor u ponedeljak 10-og oktobra   „ Energetska tranzicija, energetska stabilnost i energetsko siromaštvo”. Razgovor je osmišljen kao prilika da se razvije politički dijalog na navedene teme, s ciljem formulisanja rešenja, koja će, pretpostavljam u nekom trenutku, biti predstavljena i u Skupštini. U raspravi su pored članova i narodnih poslanika NDB, učestvovali i stručnjaci iz oblasti energetike koji nisu članovi pokreta. Najavljeno je da će “rasprava imati slobodan format”. Priznaću, za mene je format bio isuviše slobodan. Pre svega, u ovakvim diskusijama se ispostavi da svaka energetska tehnologija ima svog pobornika, koji zagovara ili očuvanje ili proširenje svojih omiljenih instalacija. Izostao je, međutim, neki okvir, strateška vizija, možda čak i vrednosna potka koja treba da bude izvorište energetske strategije. Tako smo na primer mogli čuti da termoelektrane za sada u Srbiji nemaju alternativu, ili da tr

  Dugogodišnji problem kvaliteta vazduha u Srbiji, skandali oko upravljanja Elektroprivredom Srbije, degradacija domaćih rezervi lignita a sada i energetska kriza nakon upada Rusije u Ukrajinu, podstiče sve češća razmatranja o potencijalnoj ulozi nuklearne energije u Srbiji. Ovde treba biti direktan: šanse da Srbija u sledećih 20 godina dobije nuklearnu elektranu su ravne nuli. Umesto da se zamajavamo nuklearnim elektranama treba ubrzati izgradnju obnovljivih izvora energije, ponajpre solarnih panela i vetrogeneratora. Španija ili Velika Britanija, zemlje koje imaju resurse sunca i vetra slične našim, već dobijaju oko 40% električne energije iz ovih tehnologija, nasuprot 3% koliko dobijamo u Srbiji.    Problemi sa nuklearnom energijom su mnogostruki: od cene, preko bezbednosti i skladištenja radioaktivnog otpada, do dugačkog roka izgradnje. Pre svega, u Srbiji je snazi takozvani moratorijum donet 1989. u SFRJ, a potvrđen zakonom SRJ iz 1995. Uzimajući u obzir ove činjenice, kao i

    Vreme isplate krovnog fotonaponskog sistema je lako izračunati , bar u teoriji . Prvo, pogledate koliko će taj sistem proizvoditi energije, tako što ukucate njegove parametre u fotonaponski GIS, kao što je onaj na internet stranama Evropske komisije . Recimo da planirate krovni sistem u Nišu, idealno orijentisan ka jugu, snage 7 kW. Takav sistem daće vam oko 9200 kilovatsati (kWh) godišnje. Zatim računate novčanu vrednost proizvedenih kWh. Ako je kilovatsat po aktuelnoj ceni 9,7 dinara (uključujući PDV), proizvešćete električne energije u vrednosti od oko 90.000 dinara, odnosno 720 EUR . Ako vam je dostupno net-merenje (računate vi), sve što treba da uradite u trećem koraku je da podelite cenu vaše krovne elektrane, recimo 4.500 EUR sa godišnjom vrednošću proizvedene energije od 720 EUR. U ovom slučaju rezultat vam kaže da je vreme isplate 6 godina i 3 meseca. Međutim, način na koji EPS sada prozjumerima obračunava net-merenje, onemogućava čak i približno računanje vremena is

Pre neki dan za klijenta sam sređivao rukopis koji ide u štampu.  Urednik (u isto vreme i "fact-checker" , odnosno, srpski rečeno "korektor") mi je postavio pitanje o ceni energije iz obnovljivih izvora, u poređenju sa cenom iz elektrana na ugalj. Uvreženo mišljenje je da električna energija iz termoelktrana košta dosta manje od električne energije iz vetrogeneratora ili solarnih panela. To, međutim, ne samo da više nije tako, već su i tehnologije koje su pre svega deset ili petnaest godina bile u povoju, sada jeftinije od električne energije iz uglja. A o solarnoj energiji da se i ne govori... Na primer, ugovori za isporuku električne energije iz "offshore" vetrogeneratora kretali su se ove godine oko € 43 po megavatsatu (MWh). A MWh iz velikih solarnih PV instalacija pre dve godine dostigao je rekordno nisku cenu od €11 . S druge strane, cenu električne energije iz uglja je notorno teško ustanoviti. Većina evropskih elektrana na ugalj izgrađena je pre v