Zagrebi energetiku i naći ćeš politiku

 

Pokret „Ne Davimo Beograd“ (NDB) održao je interni konsultativni razgovor u ponedeljak 10-og oktobra  „Energetska tranzicija, energetska stabilnost i energetsko siromaštvo”. Razgovor je osmišljen kao prilika da se razvije politički dijalog na navedene teme, s ciljem formulisanja rešenja, koja će, pretpostavljam u nekom trenutku, biti predstavljena i u Skupštini. U raspravi su pored članova i narodnih poslanika NDB, učestvovali i stručnjaci iz oblasti energetike koji nisu članovi pokreta. Najavljeno je da će “rasprava imati slobodan format”.

Priznaću, za mene je format bio isuviše slobodan. Pre svega, u ovakvim diskusijama se ispostavi da svaka energetska tehnologija ima svog pobornika, koji zagovara ili očuvanje ili proširenje svojih omiljenih instalacija. Izostao je, međutim, neki okvir, strateška vizija, možda čak i vrednosna potka koja treba da bude izvorište energetske strategije.

Tako smo na primer mogli čuti da termoelektrane za sada u Srbiji nemaju alternativu, ili da treba proširiti kapacitete za proizvodnju električne energije iz biomase.

Ovo su možda na prvi pogled (zdravo)razumne ideje, dok se ne prisetimo da za je za svaki instalirani megavat snage u elektrani na biomasu potrebno obezbediti oko 10,000 tona biomase godišnje (kod iskorišćenosti od 80%). To znači da je za elektranu od 10 MW na biomasu, recimo na ostatke žetve pšenice ili kukuruza, potreban zemljišni resurs od oko 200 km² godišnje.

Naravno kao što smo videli u blog zapisu od prošle godine 200 km² je dovoljno da PV solarnim panelima snabdemo oko 30% ukupne potrošnje električne energije u Srbiji. U poređenju, pri iskorišćenosti od 80%, elektrana na biomasu od 10 MW snabdeva otprilike 0.1% od ukupne proizvodnje u Srbiji.  

Dodatno pitanje je da ako proizvodimo električnu energiju iz biomase a deo te energije se pri potrošnji koristi u svrhu zagrevanja, zar ne bi imalo više smisla da se instaliraju kotlovi na pelet tamo gde treba, ili da se proširi sistem kombinovanih toplana-elektrana. A o uglju sam dovoljno pisao na ovom blogu pa ćemo ga ovom prilikom zaobići.

Dakle, kao što naslov ovog zapisa signalizira, ne želim da razmatram prednosti i mane određenih tehnologija ponaosob. Radi se o tome da su razgovori o energetskoj tranziciji, stabilnosti ili siromaštvu deo jedne šire političke priče. Naime, energetska politika određene stranke ili grupacije je odraz njihovih političkih vrednosti, odnosno ideologije.

Rečenicu „Zagrebi energetiku i naći ćeš politiku“ (u originalu „Scratch energy and you will find politics“) sam prvi put čuo od pionira energije vetra i biznismena Andrew Garrada. Ovaj aforizam ukazuje ne samo da su problemi cena energije, njene dostupnosti i korišćenja, ishod geopolitičkih problema, već da su energetske strategije izraz državno-političkih prioriteta.    

Na primer, energetska politika Srpske Napredne Stranke je potpuno konsistentna sa njenim ideološkim vrednostima, koje uključuju populizam, konzervativizam i klijentističku ekonomsku politiku.

Stoga, od zeleno-leve političke koalicije opravdano očekujemo ne toliko rasprave slobodnog formata, koliko neumoran fokus na implementaciji „4D“ energetske tranzicije (hvala jednom od učesnika na podsećanju): demokratizaciji, digitalizaciji, dekarbonizaciji i decentralizaciji. Te osnove ističemo zato što u energetici, ekologiji i politici uopšte, verujemo da građani treba da budu opunomoćeni subjekti, u punoj meri svesni svojih izbora.

Kada pođemo od osnovnih vrednosti (demokratizacija, decentralizacija...), onda se u tom duhu suočavamo sa svim izazovima primene energetske strategije. Na primer, jedan od učesnika u debati napomenuo je da se u Obrenovcu i Lazarevcu i dalje u srednjim skolama obrazuju nove generacije mladih tehnicara za rad u termoelektranama i na kopu Kolubara. Čemu, ako je dugoročni cilj ukidanje ovog sektora?

Hajde da vidimo šta su nam osnovne vrednosti i načela. Kako da ih pretočimo u energetsku politiku? A onda, kako da u skladu sa tim vrednostima rešavamo strateške izazove?