Nuklearna iluzija

 

Dugogodišnji problem kvaliteta vazduha u Srbiji, skandali oko upravljanja Elektroprivredom Srbije, degradacija domaćih rezervi lignita a sada i energetska kriza nakon upada Rusije u Ukrajinu, podstiče sve češća razmatranja o potencijalnoj ulozi nuklearne energije u Srbiji.

Ovde treba biti direktan: šanse da Srbija u sledećih 20 godina dobije nuklearnu elektranu su ravne nuli. Umesto da se zamajavamo nuklearnim elektranama treba ubrzati izgradnju obnovljivih izvora energije, ponajpre solarnih panela i vetrogeneratora. Španija ili Velika Britanija, zemlje koje imaju resurse sunca i vetra slične našim, već dobijaju oko 40% električne energije iz ovih tehnologija, nasuprot 3% koliko dobijamo u Srbiji.  

Problemi sa nuklearnom energijom su mnogostruki: od cene, preko bezbednosti i skladištenja radioaktivnog otpada, do dugačkog roka izgradnje. Pre svega, u Srbiji je snazi takozvani moratorijum donet 1989. u SFRJ, a potvrđen zakonom SRJ iz 1995. Uzimajući u obzir ove činjenice, kao i skore primere razvoja nuklearnih projekata kod nas i u svetu, hajde da probamo da zamislimo kako bi tekao proces izgradnje nuklearne elektrane u Republici Srbiji.

Pre svega, Skupština Srbije treba da ukine  “Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u Saveznoj Republici Jugoslaviji” („Službeni list SRJ, broj 12 оd 10. marta 1995, "Službeni glasnik RS", broj 85 оd 6. оktobra 2005). Nakon toga, potrebna je svita zakona, kao i skup izmena i dopuna postojećih zakona, koji bi uklopili nuklearni program u zakonodavstvo Republike Srbije.

Koliko bi to trajalo? Sudeći po evoluciji postojećeg zakonadavstva u oblasti energetike najkraći rok je negde do četiri godine. To, naravno, moze trajati i duže u zavisnosti od izbornih ciklusa i razvoja političkih i ekonomskih prilika u Srbiji, ali hajde da kažemo 4 godine.

Nakon toga Vlada kreće u realizaciju projekta. Najveći problemi u ovoj fazi su lokacija i strateški partner. Nuklearna elektrana treba da bude uz centre potrošnje, gde već postoji distribuciona mreža kao i veći dotok vode. Treba da je dobro povezana drumskim i šinskim saobraćajnicama sa okolnim zemljama. Ovo je, na primer, bitno jer regulacije Medjunarodne agencije za atomsku energiju, kao i transportna pravila zemalja proizvodjača goriva zabranjuju avionski transport većih kolicina fisionog materijala (bilo kao aktivnog ili istrošenog goriva).

U svetlu protesta 2021 protiv rudnika litijuma Rio Tinta i Zakona o eksproprijaciji, lako je pretpostaviti da će sve predložene lokacije, ma gde da su, biti predmet negodovanja i žustrog osporavanja. Ko želi da živi pored nuklearne elektrane?

A onda, postavlja se i pitanje odlaganja otpada. Stručnjaci će, s punim pravom, upozoravati da ćemo sledećih 100,000 godina u Srbiji imati preko 1,000 tona zaliha visoko radiokativnog nuklearnog otpada i da ćemo iz budžeta izdvajati stotine miliona evra godišnje za njegovo skladištenje i čuvanje.

Ali hajde da kažemo da je u roku od 6 do 8 godina Vlada Srbije ne samo prevazišla sve zakonske izazove, već i našla prihvatljivu lokaciju za nuklearnu elektranu i radioaktivni otpad. Uz pomoć suverenih garancija pridobijen je strateški partner. Približavamo se 2030. godini.

Kreće planiranje projekta, izrada rešenja, otkup zemljišta i pribavljanje ekoloških, građevinskih i energetskih dozvola. U skupštini se užurbano donose podzakonska akta koja regulišu dugoročnu otkupnu cenu energije iz prve srpske nuklearne elektrane, troškove odlaganja otpada, pristupa distributivnoj mreži, kao i prateća pitanja osiguranja i odštete u slučaju nuklearne katastrofe. Nakon dve godine, dok svake nedelje traju protesti ekoloških grupa i stanovnika na lokaciji buduće elektrane, teren je spreman za kamen temeljac. 

Međutim, prošla su dva izborna ciklusa. Umesto političara koji su podržavali ovaj projekat u Vladi su sada neki drugi ljudi koji se (kao i veliki deo javnosti) pitaju zašto, na stranu sve druge kontraverze, za nuklearnu energiju treba plaćati ukupnu cenu po megavatsatu od 100 ili više evra kada je cena električne energije iz solarnih elektrana pala na €10 po megavatsatu, a energije iz vetra na €15 po megavatsatu.

Uz to, okolne zemlje, slično prigovorima Austrije na proširenje nuklearne elektrane Krško, uporno ulažu žalbe međunarodnim telima. Zahtevaju učešće u nadzoru projekta i traže načina da zaustave radove.   

Problemi, medjutim, ide i dublje od toga. U deset godina, koliko je prošlo od kada je Republika Srbija krenula da menja zakone kako bi pokrenula domaći nuklearni program, energetski sektor nije stajao u mestu. Postavljeno je na stotine hiljada novih solarnih panela, vetro generatora, toplotnih pumpi, kotlova i turbina na biomasu.

Desetine hiljada potrošača energije postali su prozjumeri. Oni proizvode svoju energiju. Na distributivnu mrežu priključeno je i nekoliko gigavata obnovljivih izvora energije iz velikih postrojenja. Ukupno sa viškovima proizvodnje iz domaćinstava, ove elektrane pouzdano i bezbedno snabdevaju Srbiju električnom energijom. Entuzijazam za nuklearni program je toliko opao da se postavlja pitanje ne da li je on Srbiji potreban, nego kako se dostajanstveno (i uz što manje troškove) iz njega povući.       

Ali, hajde da pretpostavimo da buduće vlade Republike Srbije ne odustaju od nuklearne elektrane. Godina je 2032. Svi navedeni prigovori su na neki način rešeni, ugovori potpisani i otpočeti su radovi. Plan je da traju pet godina, s početkom proizvodnje električne energije 2037.

Međutim, ako je suditi po izgradnji nuklearnih elektrana u svetu tokom proteklih deset godina, sada dolazi do potpuno novog skupa problema. Kao na primer kod Finske Olkiluoto elektrane, radovi kasne, prvo dve godine, pa tri, pa pet (Olkiluoto je kasnila 12 godina).  Puštanje u pogon se pomera na 2040, pa na 2042. godinu

Okolne zemlje insistiraju na detaljnim proverama i prete da u slučaju i najmanjih sumnji u bezbednost elektrane neće dozvoliti tranzit nuklearnog goriva. Strateški partner zahteva od Republike Srbije dodatna sredstva, jer smatra da nije kriv za neke od nastalih problema. U suprotnom, obustaviće izgradnju. 

Konacno, početkom 2043. godine nuklearna elektrana snage 1GW, s konačnom cenom dvostruko većom od prvobitno predviđene, počinje sa radom. Na godišnjem nivou snabdevaće oko 12% od ukupne potrošnje električne energije u Srbiji, po ceni (ako se uzmu u obzir svi socijalizovani troskovi) od oko €200 po megavatsatu, otprilike 10 puta većoj od one iz obnovljivih izvora energije.

Na žalost, problem odlaganja i skladištenja nuklearnog otpada nikada nije adekvatno rešen, već se gomila na više lokacija u Srbiji.

Da li je ovaj scenario suvise pesimističan? Ne, on je realan. Hinkli C, prva britanska nuklearna elektrana nakon 50 godina, dobila je u načelu zeleno svetlo od Vlade Ujedinjenog Kraljevstva 2008 godine. Očekuje se da počne sa radom 2026, dakle 18 godina kasnije. A to je u zemlji koja ima višedecenijsku tradiciju gradnji nuklearne energije – Kalder Hol, izgradjena 1956, bila je jedna od prvih nuklearnih elektrana na svetu.  

Pobornici nuklearne tehnologije često će vam reći: u čemu je  problem? Pa na svetu ima 445 nuklearnih elektrana. Mi se, međutim, pitamo – zašto samo 445? Zašto ne 2.445? Na kraju krajeva, broj vetro-turbina je u milionima, solarnih panela u stotinama miliona. Malih i velikih hidroelektrana ima na desetine hiljada.

Prvi nuklearni reaktori pojavili su se pre više od 80 godina. To je dovoljno vremena da se neka tehnologija usavrši.  Zašto onda nema više nuklearnih elektrana? Odgovor je jednostavan: radi se o skupoj, nerentabilnoj i nebezbednoj tehnologiji koja opstaje jedino zahvaljujući izdašnoj državnoj pomoći i zatvaranju očiju javnosti pred svim problemima koje nuklearne elektrane izazivaju. 

Mogu se čuti i mišljenja da, u principu, nije problem sama nuklearna elektrana, već da Srbija kao država nije trenutno sposobna da na pravi način rukovodi ovako zahtevnom tehnologijom. Šta ako na položaj direktora prve srpske nuklearne elektrane bude postavljen vlasnik pečenjare ili sličan “stručnjak”.  

Takvi prigovori na stranu, problem jeste sama tehnologija. Sjedinjene Države, na primer, jos uvek nisu našle bezbedan način dugoročnog skladištenja 87.000 tona potrošenog goriva. Izgradnji depoa na najpogodnijem mestu, u planinama Nevade, protive se, naravno, stanovnici Nevade. Stoga se “privremeno” (mada to traje vec decenijama) čuva na oko 80 lokacija širom SAD.

Srećom, postoje rešenja za energetsku krizu. Obnovljivi izvori energije su čisti, bezbedni i jeftini. Moguće ih je instalirati za nekoliko meseci. Provereni su i rade. Mnoge zemlje su preobrazile svoje energetske sisteme uz pomoć sunca i vetra. Izbacili su ugalj i polako prelaze na električni transport. Umesto praznih maštarija o nuklearnoj energiji, vreme je da i Srbija to učini.