EKSPONAT C

U dnevnom listu "Nova" na strani 10-11 čitam tekst pod naslovom Svaka treća kuća u Srbiji bi mogla da dobija struju od Sunca (pon. 26 septembar 2022, autor Milena Ilić Mirković). Nisam uspeo da nađem taj tekst na netu, tako da ne mogu da stavim link, ali u najkraćim crtama, sadržaj teksta nije daleko od mog blog-zapisa iz marta 2021. U tom zapisu razmatrao sam potencijal krovnih instalacija za proizvodnju električne energije. Da se nadovežem na te kalkulacije, ako bismo na 20% privatnih kuća u Srbiji ( kojih ima ukupno 2.199.547 ) instalirali po 4 kW solarnih panela, dobili bismo oko 1.75 GW snage.  Uzmimo sada 33% krovova (" svaka treća kuća u Srbiji" ) i solarne elektrane prosečne snage 6.8 kW. Zašto baš 6.8 kW? Ovaj tekst tvrdi da je u Mađarskoj u septembru ove godine bilo oko 120.000 solarnih instalacija na krovovima privatnih kuća, u proseku upravo 6.8 kW. Ako 33% privatnih kuća u Srbiji pomnožimo sa 6.8 kW to nam daje oko 5 GW. Da podsetimo, snaga srpske s

U vikend izdanju Danasa čitam na strani 13 tekst Kako je Ministarstvo finansija osakatilo projekat solarnih panela? Problema sa prvim računima koji su stigli na adrese solarnih prozjumera ima dosta. Prvi je da se PDV obračunava na ukupnu količinu "utrošenih" i "preuzetih" kilovatsati. Dakle, odluka Ministarstva finansija je da ako prozjumer proizvede i pošalje u distributivnu mrežu 200 kWh (koje EPS "preuzima"), a dokupi sa mreže 120 kWh, onda se porez na dodatnu vrednost obračunava na ukupnu količinu od 320 kWh.  Znači, od svih mogućih varijanti (na primer, da se PDV naplaćuje na razliku od 200 kWh minus 120 kWh, ili možda samo na 120 kWh) izabrana je ona koja najviše destimuliše buduće prozjumere. Ironija je da, zapravo, u ovom slučaju EPS ne plaća ništa prozjumerima, dakle ne postoji konkretna monetarna transakcija na koju treba da se naplati porez. Što navodi na zaključak da ako neko treba da plati PDV onda je to EPS jer je ovde "preuzimanje"

Da li se sećate filma „Dim“ u kome je Harvi Kajtel vlasnik male prodavnice cigareta, tompusa, i ostale duvanske konfekcije. Vilijam Hart glumi redovnu mušteriju, pisca iz komšiluka. Jednog dana Hart ispriča Kajtelu čuvenu anegdotu — kako se ser Volter Rajli kladio sa Kraljicom Elizabetom (bio je, inače, njen miljenik) da može izmeriti težinu dima. Svi su, naravno, mislili da je to nemoguće. Ali ser Volter je tražio da mu donesu vagu. Onda je na vagi izmerio težinu svoje cigare. Zatim je cigaru pažljivo zapalio i pušio, otresajući sav pepeo na istu tu vagu, sve dok od cigare nije ostalo ništa (sem pepela). Onda je težinu pepela oduzeo od prvobitne težine cigare. Razlika izmedju dve vrednosti beše težina dima. Pouka ove priče je da dim iz termoelektrana takođe ima svoju težinu. Ako iz tone kolubarskog lignita pri sagorevanju ostane 250 kg pepela onda je 750 kg materije otišlo negde. Jedan deo u atmosferu, a drugi u naša pluća. Ovo je, naravno, bitno u razmatranju koliko je ugal

Od kada pratim energetiku u Srbiji, dakle proteklih dvadesetak godina, viđam izjave tipa „Imamo uglja za sledećih 300, 100, 60 godina…“   Ne samo u medijima, već u stručnoj literaturi, izjavama energetskih eksperata, statističkim bilansima. Na primer, ovaj tekst u Politici iz 2018. kaže da Srbija (bez Kosova) poseduje zalihe od 3,3 milijardi tona uglja. Ako se godišnje, prema energetskim bilansima , u Srbiji potroši nešto ispod 40 miliona tona, to je onda dovoljno za skoro 90 godina. Uglja ima, uglja ima… Sve dok se jednog dana ispostavilo da uglja nema. Nema ga dovoljno za sledeću zimu, a ako ga uopšte ima onda je lošeg kvaliteta: niske kalorične vrednosti, neisplativ ili nedostupan za eksploataciju. Pre dve godine novinske agencije prenele su vest o otvaranju novog otkopa u rudarskom basenu Kolubara. Naslov u Danasu je indikativan Vučić: Novi otkop u Kolubari obezbeđuje ugalj za narednih 60 godina . Propratna fotografija pokazuje dr žavni vrh i tadašnjeg direktora EPS-a Milora