Težina dima

Da li se sećate filma „Dim“ u kome je Harvi Kajtel vlasnik male prodavnice cigareta, tompusa, i ostale duvanske konfekcije. Vilijam Hart glumi redovnu mušteriju, pisca iz komšiluka. Jednog dana Hart ispriča Kajtelu čuvenu anegdotu — kako se ser Volter Rajli kladio sa Kraljicom Elizabetom (bio je, inače, njen miljenik) da može izmeriti težinu dima.

Svi su, naravno, mislili da je to nemoguće. Ali ser Volter je tražio da mu donesu vagu. Onda je na vagi izmerio težinu svoje cigare. Zatim je cigaru pažljivo zapalio i pušio, otresajući sav pepeo na istu tu vagu, sve dok od cigare nije ostalo ništa (sem pepela). Onda je težinu pepela oduzeo od prvobitne težine cigare. Razlika izmedju dve vrednosti beše težina dima.

Pouka ove priče je da dim iz termoelektrana takođe ima svoju težinu. Ako iz tone kolubarskog lignita pri sagorevanju ostane 250 kg pepela onda je 750 kg materije otišlo negde. Jedan deo u atmosferu, a drugi u naša pluća.

Ovo je, naravno, bitno u razmatranju koliko je ugalj efikasno gorivo. Naučni radovi i statistike od Turske do Sjedinjenih Država kažu da je iz tone uglja u termoelektrani moguće dobiti oko 2.5 megavatsata (MWh) električne energije.

S obzirom da je kolubarski lignit niske kalorične vrednosti iz njega je moguće dobiti, prema istraživanjima u kojima je učestvovao EPS, oko 1.5 MWh po toni. Dakle, 40 posto manje nego iz kvalitetnijeg uglja. Ali, to i dalje izgleda kao optimistična procena njegove prave energetske vrednosti.

Kada se ukupna količina uglja koji se svake godine upotrebi u elektro-energetskom sistemu Srbije, uporedi sa količinom proizvedene električne energije ispada da iz jedne tone kolubarskog i drugog lignita dobijamo između 0.65 i 0.7 MWh po toni. Dakle, da bismo dobili jednaku količinu energije onoj iz kvalitetnijeg uglja, sagorevamo 3 ili 4 puta više lignita. 

Naravno, ne ide sav ugalj u proizvodnju električne energije. Nešto se koristi u visokim pećima, nešto za kotlove, a ponešto ide u maloprodaju. Ali, čini mi se da kada uzmemo u obzir i te stavke, količina MWh po toni ne odstupa više od 10 posto od gornje vrednosti.     

To nas vodi nazad ka težini dima. U nauci o životnoj sredini poslednjih godina se govori o socijalizovanom trošku energetskih tehnologija. Ovaj trosak uključuje više od cene goriva ili održavanja energetskih postrojenja.

Kod uglja, on uključuje troškove lečenja respiratornih bolesti, rehabilitacije otvorenih kopova, odštete rudarima i njihovim porodicama i svih drugih skrivenih troškova jedne prljave, zastarele i skupe tehnologije. Dim je težak — pitanje je samo koliko?