Primer zonskog pristupa u razvoju izvora obnovljive energije

Dok sam koncipirao ovaj blog-post, ili da kažemo na srpskom blog-zapis (a zašto ne i mrežni-zapis) moj veliki prijatelj DJ (Di Džej) Brka poslao mi je ovaj zanimljiv tekst sa portala Energy Industry Review. Ako pročitate taj članak, a već ste pogledali i moj uvod u zonski pristup, onda će vam otprilike biti jasno u kom pravcu ovde razvijamo naše ideje.

Naime, u prethodnim zapisima smo razmatrali kako svu električnu energiju proizvedenu u termo-elektranama u Srbiji možemo zameniti energijom iz fotonaponskih solarnih panela. Ustanovili smo da nam je za to potrebna određena zemljišna površina, čija kvadratura zavisi od broja panela koje možemo instalirati na krovovima. Dakle, što više panela postavimo na krovove stambenih i industrijskih objekata, treba nam manje zemljišta. 

Zašto je ovo bitno? Ukratko, zato što je zemljište dragocen resurs. Stoga, pri razvoju solarne energije smatram da treba primeniti princip ekonomičnog korišćenja zemljišta. To znači da, gdegod je to moguće, zemljište koristimo štedljivo, a da panele postavljamo prvenstveno na one površine koje nemaju poseban značaj u proizvodnji hrane ili zaštiti prirode. Srećom zonski pristup nam tu može pomoći. 

S tim pristupom sam se prvi put sreo u Velikoj Britaniji, gde je korišten za razvoj offshore (odobalskih) vetro-parkova. Pristup podrazumeva da se preklapanjem skupova podataka u geografskim informatičkim sistemima (GIS) uoče nautičke zone koje se najpodesnije za razvoj.  

Pre svega, potrebni su nam kriterijumi podesnosti. Za ovaj tip vetro-parkova uzećemo da su bitni brzina vetra, dubina, udaljenost od obale i tip morskog dna (pesak, stena...). Sve ove kriterijume moguće je ubaciti u GIS platforme kao upite, tako da se rezultat pojavi na mapi kao geovizualizacija zona za razvoj. 

Dakle, ako preko sloja mape koja označava predele gde je prosečna brzina vetra iznad 7 m/s (bitno, jer će onda turbine proizvoditi puno električne energije); stavimo sloj koji označava dubine od 10 do 20 metara (uobičajena dubina za pobijanje nosećih šipova); a onda i sloj koji označava udaljenost od obale od 3-5 kilometara (dovoljno daleko da turbine ne zaklanjaju horizont, dovoljno blizu za ekipe koje održavaju turbine); i na kraju, sloj koji označava peskovito morsko dno (jer šipove nije moguće pobadati u stene), uočićemo na mapi, sa stanovišta razvoja tehnologije, idealne priobalne zone. Dakle, zone koje su u plitkom, peskovitom moru, sa jakim prosečnim brzinama vetra, ni predaleko ni preblizu kopna. Naravno, stvari nisu tako jednostavne. 

Pre nego što objasnim zašto, da ukažem na ovu izuzetno korisnu prezentaciju o GIS programima beogradske Visoke građevinsko-geodetske škole iz koje sam preuzeo neke od prevoda termina sa engleskog. 

Dakle, stvari nisu jednostavne zato što, sem tehnološke podesnosti moramo uzeti u obzir i razne druge kriterijume, odnosno GIS slojeve, na primer: pomorski transport (linije trajekata, sidrišta za komercijalna plovila); navigaciju (prilaze lukama, učestale rute); zaštitu prirode (staništa zaštićenih vrsta, migratorne trase); podvodne kablove (električne interkonektore, kablove za telekomunikacije)... U razgovorima sa kolegama iz Krunskih Poseda rečeno mi je da su zone za razvoj vetro-parkova u priobalnim vodama Ujedinjenog Kraljevstva dobijene preklapanjem oko 200 (dve stotine) slojeva. 

Ovo preklapanje skupova podataka, odnosno slojeva je nužno, jer šta nam vrede i brzina vetra i plitko, peskovito dno ako se naš vetropark isprečio liniji trajekta koja tu prolazi više od 100 godina, a ispod koje ide električni kabl od 500 MW i migratorna trasa zaštićenih morskih sisara. 

Kako, dakle, ovaj pristup možemo primeniti na razvoj solarne energije u Srbiji. O tome u sledećem postu (zapisu). A ako imate vremena pročitajte ovaj izuzetno zanimljiv članak iz New Yorker magazina o tome kako je mlada aktivistkinja Molly Burhan stavila svoje znanje GIS programa u službu borbe protiv klimatskih promena.